Threnode

Ти што би кад умрем, уместо мене,

на земљи била;

ходила, смејала се, сунце пила

место мене;

ти што би требало живот мој

да продужиш;

што би једном уместо мене

за срећу знала

и млада се радовала

новом дану,

куда си пре мене на ону страну

похитала?

Куда ћеш ти коју сам на свет

сама позвала?

Ко сме да узме срце коме сам

ја живот дала?

На уморне моје груди као роса

ти си пала.

Храпави свој длан сам на твом темену

одмарала.

Дрхтавим срцем постељу теби

ја сам стерала.

И касно у ноћ за тебе малено

рубље шила.

Око тебе сам руке своје

и живот свила.

Под терет увек своја плећа

потурала

и груди своје, да теби труда

буде мање.

Своје сам срце пружала испред

твога јада.

Срећа да се је красти могла,

за тебе бих крала;

да живот се граби из зверских уста,

бих јуришала.

Недра су моја некад ти била

уточиште;

откуд си ишла, увек си знала

мене да иштеш;

на уздах мој увек си тугом

ти се одзвала,

а глас мој детињим дочекала

смехом својим,

ма како далеко била, моје си

речи чула.

Сад камен на мој бол се одзива,

а ти ћутиш;

тепам ти милоште из детињства,

не одговараш.

У мојим рукама, а тако далеко

већ си сада:

висина што се нада мном диже

теби је ближе,

ближе ти далеке звезде у ноћи

од мога бола,

ближа од мојих суза сада

роса што пада.

Никад те више видети ни чути

нећу моћи.

Мртва сад без тебе ходим

ја по свету,

у гомили људи без тебе ја сам

увек сама.

У грудима ми место срца

јама зјапи;

очи имам, а њима не гледам,

без тебе слепа.

Заувек на живот и зенице ми

мрак је пао,

мрак смрти све је мени сада

прогутао.

Десанка Максимовић